“ Igrao sam se čitavog svog života i uživao u tome “ – Nikola Tesla, 1889
IGRA ne mora da bude IGRARIJA
Na pitanje „Zašto smo prestali da maštamo“, jedan od odgovora može da bude – Zato što smo prestali da se igramo (igračkama).
Važnost igre uočena je veoma, veoma davno. Najstarija igra loptom je bila ritualni čin a igrališta su građena u blizini hramova. Svi znamo da je igra najbolji način za učenje. Osim toga, kroz igru se stvaraju nove međuljudske veze, stimuliše mozak i unapređuju njegove funkcije. Kroz igru se stvara opuštena atmosfera pogodna za maštanje, razvoj kreativnosti i inovativnosti za rešavanje izazova. Igra oslobađa od stresa i stvara pozitivnu energiju.
Zašto smo onda prestali da se igramo?
Na ovo pitanje, često dobijam odgovor kako je igra samo za decu, kako nemamo vremena, da smo suviše zaposleni…
Meni se čini, da smo (mi stariji) prestali da se igramo jer smo postali suviše sujetni. Do ovog zaključka sam došao nakon zaista velikog broja radionica i rada sa različitim menadžerima i liderima. Poznata Platonova izreka „Više možemo naučiti o nekoj osobi za sat vremena igre, nego za godinu dana razgovora.“ mi je zaista pomogla da zahvaljujući „ozbiljnoj igri“ uočim različite tipove, odnose, prednosti ali i nedostatke pojedinaca i upravljačkih struktura.
Kako da maštamo, da kreiramo rešenja…
Kreativnost je kao sport – mora se uvežbavati i trenirati. Igrajte se, i nikada nemojte da prestanete da se igrate. Jer ako razmislite šta je suprotno od igre, iako će mnogi da kažu rad – neću se složiti sa njima.
Suprotno od igre je depresija. A depresivan čovek ne može biti ni srećan, ni produktivan ni maštovit.